Bedno piskaralo

Još lelujam snena,
međ drvećem i mesečinom,
hvatam retke ptice s krilima

Tražim rečenice što lete
ne bi li uhvatila
korak sa senama.

Pršte i pište, jecaju
užareni osmesi
pod nogama mojim

Ludačke fraze
 izleću iz mene
i začas prhnu u nebo.

Odlete, slože se u pesmu.
A ja na mesečini
 iznova naučim da stojim

Za decom naričem,
što ih se tako
 besramno odričem.

Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k'o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

Upala sam nesmotreno u zamku tu

ludilo mračnog dugog hodnika,

trčala sam obezglavljeno,

od zida do zida,

tumarala po pomrčini jedra,

zdrava i pomalo izgubljena.  (Dalje)

Dok sam tumarajući
tražila slobodu
napipala sam veliku sreću,
lepo!

Oslušni dobro, osmotri
kako nova neistražena čula
doleću tebi u zagrljaj,
tražeći da ih priviješ uza se
i skupiš.

 (Dalje)

Užasno se trudeći

da ne provale

treptaji jedne slike

nestvarne iz mene,

da ne oteku sa suzama

pred svima, običnima,

čuvajući bol što cepa trajanje,

stideći se,

ja ne prestajem da volim

daleku senku koju više nemam.  (Dalje)

Nacrtaj mi jednu pesmu,

laku lepu i šarenu.

Dozvoli mi da se zatrčim

po ovim prljavim ulicama

i uskočim lako pravo u nju.

 (Dalje)

Dok te pratim,

nekako

ne želim da shvatim.

Polako.

 (Dalje)

izbledeti neće 

oreol tvoje seni.

Da olovo kaplje ne bi izlilo

oči moje za tobom.

 (Dalje)

Polako se krećeš,

sa rukama prignječenim nebom,

nosiš trule trešnje u cegeru

i usput gutaš nervozno

ružne glasine o sebi.  (Dalje)

Zar si mislila dovoljno je reći

Oprosti Bože na zdravlje i spasenje.

Za oproštaj prezrele, gnjile tajne

koju u nedrima i od sebe kriješ?

 (Dalje)

Ja videh čoveka

i krv u meni bestidno nastavi da teče.

Ne rastoči se od urlika

od kostiju meso.

 (Dalje)

Ogromni se prostor ukaza najednom.

Ispuni se otkucajima,

ožive sve, tamo gde sam uporno gajila prazninu.

 (Dalje)

Plačljive ptice rugalice

te zevajući prestrašuju.

Mrak.

isijava drhtavu jezu

pomerajući prašinu sa poklopaca,

kutije drže u nedrima

tvoj najveći strah.  (Dalje)