Bedno piskaralo

       Počelo je život kao tačka. Slučajno si otkrila si da postoji. Pulsirajuća, prisutna, žiži. Kao želja, potreba. Onda je, hranjena nadom i zalivana strepnjom tačkica počela da raste. Želiš joj sve najbolje, da je čuvaš i maziš, izvedeš na pravi put, da poraste, da je vole. Voliš je već, iznenađuješ samu sebe.
       Onda krene da se meškolji. Kao lahor vetra ili prskanje balona od sapunice. Javlja se, daje do znanja da je tu u tebi, da raste. Unutra je, smestila se udobno. (Dalje)

     Rukom je polagano krenula ka njegovom ramenu. Ležao je u njihovom krevetu, nogu nemarno prebačenih na naslon. Postelja je bila izgužvana. Mirisala je tugaljivo nežno, isprano strasno. Spustila se i sela pored njega, tako blizu da im se dah mešao i stapao. (Dalje)

    -      On je seo na moooju nošu, skjoni ga – ljutito je,  trupćući o pod protestovala najdražoj vaspitačici Ljilji.  (Dalje)

    San. Upokojen u mutno jutro, zadojen obrisima jutarnjeg svetla.  To je bio jedini život koji je imala.  Počinjao je s večeri kad tamne senke krenu da plešu horizontom.  Izdužuju lagano siluete postajući merilo za noćni strah.  (Dalje)

Nikada nije volela.Nikog od one plejade snažnih, rutavih luku, majmunskih manira i nekontrolisanog krika. Nikog od slatkorečivih, večito pripitih, sa lošom dikcijom, još lošijim zadahom, od onih što su  vrhuncem romantike smatrali karanfile i flekavi karirani stoljnak nekog bircuza. (Dalje)

Ova prozica je deo jednog forumskog takmičenja. Igrarija na temu. Koja mi je jasno stavila do znanja da se ljudi plaše teških reči. Lako iskazanih...

Jutro. Konačno sunce. Miris behara se ušunjava kroz odškrinut prozor. Lagano se izvlačim ispod jorgana i korakom osuđenika idem do kupatila.

Kuhinja, džezvu punim do pola, za kofeinsko razbuđivanje. Misli mi još iskaču iz glave nalik pokvarenim federima, lete na sve strane. Kafa i cigara, kafa i cigara, mantram i čekam vodu da “baci ključ”.  (Dalje)