Bedno piskaralo

Trenutak istine ili istina trenutka?

Iluzije novinarstva, Bez dlake u mozgu — Autor linga @ 16:01

    

    Poštovani čitaoci bloga "Bedno piskaralo", ekskluzivno imate priliku da vidite novi, neodoljivi kviz -  „Trenutak istine za T. V.(prim. autora - pogledajte poslednji pasus)“  (Dalje)

DOK PIŠEM

Poezija — Autor linga @ 16:16

Još lelujam snena,
međ drvećem i mesečinom,
hvatam retke ptice s krilima

Tražim rečenice što lete
ne bi li uhvatila
korak sa senama.

Pršte i pište, jecaju
užareni osmesi
pod nogama mojim

Ludačke fraze
 izleću iz mene
i začas prhnu u nebo.

Odlete, slože se u pesmu.
A ja na mesečini
 iznova naučim da stojim

Za decom naričem,
što ih se tako
 besramno odričem.



Snivanje

Poezija — Autor linga @ 23:37




Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k'o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

 

 


Oktobar 6. kada će da svane?

Sasvim lično, Bez dlake u mozgu — Autor linga @ 15:36
 

Svanuo je 6. oktobar.

A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.

Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?

Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa jo[ navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”

Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza(ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne skupštine dobili oktorisani ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

 

slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li... A mi smo kuvani, baaš dugo.

Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove.  Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse... Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.

5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.

I ludela što nisam u real time revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5,6, 10 godina... Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

 

 

 slika odavde

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.

Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju. Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni. Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su "naši" a ko "njihovi", s kim (s čim) imaš posla.

Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

 

 

 


BlogOpen i njegova deca

Svakodnevica — Autor linga @ 11:18

 

Da mi ne zameri ekipa s ovogodišnjeg BlogOpena, radovala sam se što jedan od mojih postova upade u ovogodišnji izbor za Blogopediju, nije da nisam. Samo me stisle obaveze, što poslovne, što roditeljske, što neka tuga i neizdrž povodom svega što se ovih dana dešavalo u Beogradu. Još sam uzela da čitam “Kolibu”, Vilijema Pol Janga, koja me je potpuno dotukla i odvukla od mile mi tastature.

Pobegla sam, priznajem iz stvarnog sveta, ovog mog stvarnog Beograda, jer ne mogu više da se davim u pitanjima, manje više istim koje sebi postavljam gotovo 20 godina. Zato sam se okrenula ovom izboru, koji su napravili momci iz Niša, ovogodišnji organizatori Blogopena 09, održanog 4. i 5. septembra 2009. godine.

I nekako sam baš prijatno iznenađena i zatečena da sam se našla u ovom malom, šarenolikom Balkanskom društvancetu. Ima tu svega, za svačiju dušu, i uživala sam čitajući. (Dalje)

Powered by blog.co.yu