Bedno piskaralo

 

Da mi ne zameri ekipa s ovogodišnjeg BlogOpena, radovala sam se što jedan od mojih postova upade u ovogodišnji izbor za Blogopediju, nije da nisam. Samo me stisle obaveze, što poslovne, što roditeljske, što neka tuga i neizdrž povodom svega što se ovih dana dešavalo u Beogradu. Još sam uzela da čitam “Kolibu”, Vilijema Pol Janga, koja me je potpuno dotukla i odvukla od mile mi tastature.

Pobegla sam, priznajem iz stvarnog sveta, ovog mog stvarnog Beograda, jer ne mogu više da se davim u pitanjima, manje više istim koje sebi postavljam gotovo 20 godina. Zato sam se okrenula ovom izboru, koji su napravili momci iz Niša, ovogodišnji organizatori Blogopena 09, održanog 4. i 5. septembra 2009. godine.

I nekako sam baš prijatno iznenađena i zatečena da sam se našla u ovom malom, šarenolikom Balkanskom društvancetu. Ima tu svega, za svačiju dušu, i uživala sam čitajući. (Dalje)

"Najbolje stvari u životu su nelegalne, nemoralne ili goje" by Emge.

 

Ne uzimam stvari zdravo za gotovo. Premda se osećam vernikom, nisam uvek po “pe esu”. Priznajem da “ima nečega gore”, da svako veruje u nešto, makar i samo u sebe i da slučajnosti samo tako spolja izgledaju.

A evo,  danima već razmišljam o jednom događaju koji me je pomerio iz šina, bacio me na drugi kolosek(koji je,izgleda, ipak, pravi).  (Dalje)

Gledam, čitam  i ne verujem...Najpre se danima  na internetu vrteo snimak najnovijeg slučaja  mlaćenja profesora , a onda je pukla i „oflajn“ bruka,  i ostali mediji su počeli  da bruje o tome. Dobro je.  Hvala tom nesvesnom učeniku prvog razreda koji je okačio na „youtube“  kako njegov drugar iz razreda bar 30 cm viši i 30 kila teži mlati svoju profesorku.  Jer, da on to nije uradio, ne bi znali mnogo toga, ni mi ni ministarstvo: (Dalje)

Prvo je bilo...Ajde da probam. Mislim, ne ja ne padam na drugare, frajere mojih drugarica, bivše, buduće...Drugar. Poznanik. Nekada emotivno upleten sa mojom drugaricom.

 Šta ti to treba? Jedna slučajna kafa donela mi je ljubav mog života.

 (Dalje)

Jutros sam, ničim izazvana, podigla jednog klinca dripca s mesta  u autobusu da bi sela trudnica.

I naravno, pitala  sve te mulce okolo kako ih nije sramota da se prave blesavi?

Šta su mislili, da je ujelo nesto za stomak, iskočila joj bubuljica?

Ebale ih nalepnice "prednost trudnicama" kad ničemu ne služe. ...

Nek me neko zaustavi molim vas...

U potpisu vašs Don Kihot :)))

p.s. 1 ne znam samo dokle će da me drži ovo ludilo.

p.s. 2 eto dokaza kako iz neceg ruzžnog - licemerni grozni deda koji mi je digo pritisak na sabajle ispadne nešto lepo - jedna trudnjačca je odmarala noge zahvaljujuci mom donkihotovskom ispadu u GSP-u.

 

Jutro, mamurno, ne od alkohola(na zalost, pustio snovi) vec umora koji me stigao posle maratonske proslave princezinog cetvrtog rodjendana. DvaJessedmice nema, pa nema, cekam je bar 20 minuta.

Kasnim.

Stustim se na sediste, torba, kesetine u krilu.

Prebiram po mislima - tekst, rokovi, pauza, pare, plata hoce, nece biti, idemo li negde za prvi maj, debeli mi ostao u suzama...

- Pa mogao bi da mi ustanes, stara sam, bole me noge - kresti mi nafrkana baba iznad glave.

Decko, neki kuler, ustaje i kaze joj - mojne baba te penzionerske fore, ustacu ali me ne gnjavi. Baba, u delirijumu zahvaljuje.

Iz nekog razloga autobus je bas danas prepun penzionera sa sumnjivim higijenskim navikama, i namunjenim facama, otuznim.

Penzija, ne jos?

Šta je onda, neki besplatni pregledi u gradu garant.

Ulazi deda, klima se, dusa mu u nosu.

Ozari ga osmeh, jer je ugledao poznanicu, onu kreštavu babu sto zadovoljno sedi.

Ona, fina, nudi mu da ustane.

On se femka.

- Ajde ustacu ti, vidis da nema niko mladji - opa, udara baba nisko, mislim se.

I prisecam svih onih scena kad sa stomakom do zuba ulazim, a svi zamišljeno gledaju kroz prozor, prave se blesavi, a naročito one klimakteričcne žzenturačce koje me kose pogledom - "jebala si se pa sta", i ja sam bila nekad trudna... A opet, ono moje .... kucno vaspitanje mi ne da da budem nepristojna, gruba, da budem skot.

Ustajem cutke, deda seda, sporo, staracki, bez hvala, naravno.

 I onda matorci ćcakulaju, ja priterana situacijom(zaboravih drage slusalice kod kućce) moram da slusam konverzaciju:

 - Idem poslom do grada, a ti? pita babac.

- I ja idem poslom, na Kalemegdan, veselo cvrkuce deda, i namiguje babi.

A ja lepo čujem kako mi izrastaju magareće ušsi... Nikad se, Linga nećeš opametiti...