Bedno piskaralo

Dovidjenja

Sasvim lično — Autor linga @ 23:27

 

Selidba je konačno gotova.

Bilo mi je lepo, ušuškano i ugodno ovde prethodih skoro godinu dana, sada je vreme da pticica odleti u svoje gnezdo  :)

Čekam vas na http://piskaralo.com

 


Nema me

Sasvim lično — Autor linga @ 18:09

 

 

Poštovani čitaoci mog bloga, nadala sam se da će pauza u pisanju biti manja, ali se, očito precenih.

S obzirom da me nema daaanima, a da sam navikla da piskaram redovno, želim samo da Vas obavestim da me neće biti još neko vreme, jer sam u gužvi. Seldba u toku :)

Javljam Vam se čim se preselim.

Do čitanja

Vaše Bedno piskaralo.


Oktobar 6. kada će da svane?

Sasvim lično, Bez dlake u mozgu — Autor linga @ 15:36
 

Svanuo je 6. oktobar.

A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.

Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?

Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa jo[ navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”

Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza(ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne skupštine dobili oktorisani ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

 

slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li... A mi smo kuvani, baaš dugo.

Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove.  Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse... Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.

5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.

I ludela što nisam u real time revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5,6, 10 godina... Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

 

 

 slika odavde

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.

Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju. Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni. Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su "naši" a ko "njihovi", s kim (s čim) imaš posla.

Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

 

 

 


Čobanine, pošto ulaznica u obor?

 

Pre jedno 5 godina, kada reših da s mojom ljubavi pravim decu, ni slutila nisam da ću provereno da budem građanka drugog reda. Ma, gde drugog, 15 rupa na svirali! Da će u ovoj državi da me zajebava kako ko hoće. Svi ovi što i iz frižidera viču “BELA KUGA”, “SVE NAS JE MANJE”, "NESTAĆEMO", u stvari ih boli baš i za nas, našu demografsku sliku,  ni pišljiva cvonjka ne daju što si ti eto rešio da produžiš vrstu i staneš na rep toj "pošasti".

Jedna od većih gluposti koja me svaki put izvede iz takta je bezobrazno naplaćivanje ocu da prisustvuje rođenju sopstvenog deteta! Fiskalni račun čija slika danima kruži internetom, a koji dokazuje da je jedan srećni otac nesrećno iskeširao 200 eura da bi video kako SOPSTVENO dete kako dolazi na svet, uzdrmao je najpre blogere, pa medije, onlajn medije,  pa se priča raširila okolo. (Dalje)

General(izacija)

Sasvim lično — Autor linga @ 16:04
 

      Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”. Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade  prilično ostrašćenih karaktera o  ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj - poželela sam da sam  bar na kratko  - Nemica.

      O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg "ispiranja mozga" partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.

       Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava  da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. "patriota" ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj? (Dalje)

Porodične relikvije

Sasvim lično — Autor linga @ 14:24

Svakodnevne vesti o nesrećama, poplavama,  požarima, padovima aviona, osim što me pogode (premda nastojim da se čuvam od pomalo uludog prosipanja emocija za ljudima koje ni ne poznajem, niti ću ih ih sresti) onako ljudski, neretko rasplaču(epizode s čitanjem novina i plakanjem u busu, dok se vraćam s posla postale su sasvim uobičajena slika putnicima buseva 27 i 27a koji voze u prestoničko radničko naselje), naterale su me da se  zamislim.  (Dalje)

Uz jednu godišnjicu...

Sasvim lično, Bez dlake u mozgu — Autor linga @ 14:49

 

    "...Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo. Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija - to je zbir svih nas. Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami..." Frown

Z. Djindjić

   Ja, večiti mrgud i kritičar političke scene, onaj deda Mapetovac koji kritikuje sve i svja, nemam kome da skinem kapu u ovom nasem političkom brlogu. Barem ne poslednje 3 decenije dokle moje pamćenje seže. Ali, moje osećajno, intuitivno ja žali za čovekom koji je ovo rekao, koji je imao viziju i želju.

   Ne ulazim u leve, desne priče, pare, kamione, avione, mafiju i kliku, ekonomiju belu i sivu, sav taj galimatijas užasa... sto puta sam u žaru polemike istom njemu spominjala rodbinu bližu i dalju, ja mali čovek, s malim problemima u državi u velikim govnima. Ali, i posle toliko godina verujem da je jedini od cele te post komunisticke, a komunizmom zadojene klike zadriglih neradnika, lopovčina i kraduckivaca( termin napravljen uz pomoć Velimira zemljaka Ilića) i veštih opsenara rečima, koji se samo rotiraju i ritualno tapšu po ramenima, jedini on je imao šansu. Zato su ga ubili, ko psa.

   I više od toga što su bili aktuelnog predsednika Vlade, više od tog šoka boli to što je pucanj jasno stavio do znanja da će takve ideje u ovoj zemlji ostati manjina, da se neće rasejati i primiti na ovo tle, ma koliko ih zalivali. Nemaju, braćo i sestre gde da se prime.Cry


Powered by blog.co.yu