Jutro, mamurno, ne od alkohola(na zalost, pustio snovi) vec umora koji me stigao posle maratonske proslave princezinog cetvrtog rodjendana. DvaJessedmice nema, pa nema, cekam je bar 20 minuta.
Kasnim.
Stustim se na sediste, torba, kesetine u krilu.
Prebiram po mislima - tekst, rokovi, pauza, pare, plata hoce, nece biti, idemo li negde za prvi maj, debeli mi ostao u suzama...
- Pa mogao bi da mi ustanes, stara sam, bole me noge - kresti mi nafrkana baba iznad glave.
Decko, neki kuler, ustaje i kaze joj - mojne baba te penzionerske fore, ustacu ali me ne gnjavi. Baba, u delirijumu zahvaljuje.
Iz nekog razloga autobus je bas danas prepun penzionera sa sumnjivim higijenskim navikama, i namunjenim facama, otuznim.
Penzija, ne jos?
Šta je onda, neki besplatni pregledi u gradu garant.
Ulazi deda, klima se, dusa mu u nosu.
Ozari ga osmeh, jer je ugledao poznanicu, onu kreštavu babu sto zadovoljno sedi.
Ona, fina, nudi mu da ustane.
On se femka.
- Ajde ustacu ti, vidis da nema niko mladji - opa, udara baba nisko, mislim se.
I prisecam svih onih scena kad sa stomakom do zuba ulazim, a svi zamišljeno gledaju kroz prozor, prave se blesavi, a naročito one klimakteričcne žzenturačce koje me kose pogledom - "jebala si se pa sta", i ja sam bila nekad trudna... A opet, ono moje .... kucno vaspitanje mi ne da da budem nepristojna, gruba, da budem skot.
Ustajem cutke, deda seda, sporo, staracki, bez hvala, naravno.
I onda matorci ćcakulaju, ja priterana situacijom(zaboravih drage slusalice kod kućce) moram da slusam konverzaciju:
- Idem poslom do grada, a ti? pita babac.
- I ja idem poslom, na Kalemegdan, veselo cvrkuce deda, i namiguje babi.
A ja lepo čujem kako mi izrastaju magareće ušsi... Nikad se, Linga nećeš opametiti...
