Bedno piskaralo

Jutro, mamurno, ne od alkohola(na zalost, pustio snovi) vec umora koji me stigao posle maratonske proslave princezinog cetvrtog rodjendana. DvaJessedmice nema, pa nema, cekam je bar 20 minuta.

Kasnim.

Stustim se na sediste, torba, kesetine u krilu.

Prebiram po mislima - tekst, rokovi, pauza, pare, plata hoce, nece biti, idemo li negde za prvi maj, debeli mi ostao u suzama...

- Pa mogao bi da mi ustanes, stara sam, bole me noge - kresti mi nafrkana baba iznad glave.

Decko, neki kuler, ustaje i kaze joj - mojne baba te penzionerske fore, ustacu ali me ne gnjavi. Baba, u delirijumu zahvaljuje.

Iz nekog razloga autobus je bas danas prepun penzionera sa sumnjivim higijenskim navikama, i namunjenim facama, otuznim.

Penzija, ne jos?

Šta je onda, neki besplatni pregledi u gradu garant.

Ulazi deda, klima se, dusa mu u nosu.

Ozari ga osmeh, jer je ugledao poznanicu, onu kreštavu babu sto zadovoljno sedi.

Ona, fina, nudi mu da ustane.

On se femka.

- Ajde ustacu ti, vidis da nema niko mladji - opa, udara baba nisko, mislim se.

I prisecam svih onih scena kad sa stomakom do zuba ulazim, a svi zamišljeno gledaju kroz prozor, prave se blesavi, a naročito one klimakteričcne žzenturačce koje me kose pogledom - "jebala si se pa sta", i ja sam bila nekad trudna... A opet, ono moje .... kucno vaspitanje mi ne da da budem nepristojna, gruba, da budem skot.

Ustajem cutke, deda seda, sporo, staracki, bez hvala, naravno.

 I onda matorci ćcakulaju, ja priterana situacijom(zaboravih drage slusalice kod kućce) moram da slusam konverzaciju:

 - Idem poslom do grada, a ti? pita babac.

- I ja idem poslom, na Kalemegdan, veselo cvrkuce deda, i namiguje babi.

A ja lepo čujem kako mi izrastaju magareće ušsi... Nikad se, Linga nećeš opametiti...