Bedno piskaralo

    Poštovani čitaoci bloga "Bedno piskaralo", ekskluzivno imate priliku da vidite novi, neodoljivi kviz -  „Trenutak istine za T. V.(prim. autora - pogledajte poslednji pasus)“  (Dalje)

Svanuo je 6. oktobar.

A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.

Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?

Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa jo[ navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”

Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza(ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne skupštine dobili oktorisani ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li... A mi smo kuvani, baaš dugo.

Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove.  Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse... Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.

5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.

I ludela što nisam u real time revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5,6, 10 godina... Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

 slika odavde

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.

Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju. Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni. Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su "naši" a ko "njihovi", s kim (s čim) imaš posla.

Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

Pre jedno 5 godina, kada reših da s mojom ljubavi pravim decu, ni slutila nisam da ću provereno da budem građanka drugog reda. Ma, gde drugog, 15 rupa na svirali! Da će u ovoj državi da me zajebava kako ko hoće. Svi ovi što i iz frižidera viču “BELA KUGA”, “SVE NAS JE MANJE”, "NESTAĆEMO", u stvari ih boli baš i za nas, našu demografsku sliku,  ni pišljiva cvonjka ne daju što si ti eto rešio da produžiš vrstu i staneš na rep toj "pošasti".

Jedna od većih gluposti koja me svaki put izvede iz takta je bezobrazno naplaćivanje ocu da prisustvuje rođenju sopstvenog deteta! Fiskalni račun čija slika danima kruži internetom, a koji dokazuje da je jedan srećni otac nesrećno iskeširao 200 eura da bi video kako SOPSTVENO dete kako dolazi na svet, uzdrmao je najpre blogere, pa medije, onlajn medije,  pa se priča raširila okolo. (Dalje)

... našem medijskom brlogu.

Usvojen je.  

1.       Nismo ni sumnjali da će da bude drugačije, čak i kada su na sva zvona pojedini govorili kako neće glasati za ovakav zakon jer “od njih sve zavisi”. Pa, kako će glasati, ali da se usvoje tri amandmana na kojima eto, oni veoma insistiraju na Evropskom putu Srbije i koji će ovaj “skarabudžen”  i  našvrljekan zakon napraviti proevropskim, demokratskim. Pa su onda pristali i na jednu kosku u vidu amandmana bačenu tačno na vreme.  Zar ste sumnjali da su zakoni  na ovako smešan način predmet političke trgovine u nas? To je prva tužna činjenica.

 (Dalje)

U surovoj borbi za novi mandat i udobnost koje sa sobom nose fotelje(nevezano za geografsku teritoriju očigledno), ženama političarkama predstoji “rovovska borba” prsa u prsa.

 (Dalje)

    "...Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo. Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija - to je zbir svih nas. Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami..."

Z. Djindjić

   Ja, večiti mrgud i kritičar političke scene, onaj deda Mapetovac koji kritikuje sve i svja, nemam kome da skinem kapu u ovom nasem političkom brlogu. Barem ne poslednje 3 decenije dokle moje pamćenje seže. Ali, moje osećajno, intuitivno ja žali za čovekom koji je ovo rekao, koji je imao viziju i želju.

   Ne ulazim u leve, desne priče, pare, kamione, avione, mafiju i kliku, ekonomiju belu i sivu, sav taj galimatijas užasa... sto puta sam u žaru polemike istom njemu spominjala rodbinu bližu i dalju, ja mali čovek, s malim problemima u državi u velikim govnima. Ali, i posle toliko godina verujem da je jedini od cele te post komunisticke, a komunizmom zadojene klike zadriglih neradnika, lopovčina i kraduckivaca( termin napravljen uz pomoć Velimira zemljaka Ilića) i veštih opsenara rečima, koji se samo rotiraju i ritualno tapšu po ramenima, jedini on je imao šansu. Zato su ga ubili, ko psa.

   I više od toga što su bili aktuelnog predsednika Vlade, više od tog šoka boli to što je pucanj jasno stavio do znanja da će takve ideje u ovoj zemlji ostati manjina, da se neće rasejati i primiti na ovo tle, ma koliko ih zalivali. Nemaju, braćo i sestre gde da se prime.