Traženja
Upala sam nesmotreno u zamku tu
ludilo mračnog dugog hodnika,
trčala sam obezglavljeno,
od zida do zida,
tumarala po pomrčini jedra,
zdrava i pomalo izgubljena.
Posrtala, padala i opet hodala,
i opet pala, ustala, zakoračila
i zgazila - tebe.
Vodio si mudro, spokojno,
zenica naviklih na mrak.
Verovala sam obrisu tvojih oblika
i snazi pogleda.
Nisam te videla,
jesam te osećala.
Poljubio si me divlje
i ugrizom otkinuo ruku.
Nije me bolelo.
A onda si potrčao.
Trčala sam i ja, ženski tromo.
Zamka je zvecnula i otkinula mi nogu.
Nije me bolelo.
Nastavila sam da trčim Il’ letim možda?
Prolazili su titraji, a ja sam još lutala,
trčala, pratila u stopu,
ljubila očima trag sigurnih koraka
što su nestajali u tmini.
Nestajalo je i snage, moje.
Bila sam umorna - od lutanja,
davanja, bolova i traganja, obeznanjena.
Na kraju, otišao si,
bez ijednog otiska na vratu
- nije me bolelo.
Jer ugledah prozor jedan (bez rešetki, bedan)
i videh, onako umorna i sakata
čaroliju svetla.
Bila sam sama i konačno sam mogla da ližem rane...
Umirao je potonji zrak
pišući po mom ispijenom liku
priču koju smo tražili bez krvi.
Odlazila sam polako, slobodno,
ali bolelo me je jako.
Ne zbog odlaska, već zbog tvoje seni pred očima.
