Bedno piskaralo

Probudim se u osvit svetova

kad kamenje i stenje

još vrelo prži i zove.

Gledam iskon kako raste

u svoj lepoti,

zemlju kako plače dok se porađa

i znam da ću uskoro stvoriti reč. (Dalje)

Ne polivaj laku moju i lahornu,

od srdžbe umornu čistotu,

vodom sa izvora,

Koji si sramnom namerom otrovao.

Ne misli o meni!

Budala,

uvek sam bila.

Cedila uzdahe,

ganjala suze niz ulice bez saobraćaja,

u pogrešnom smeru, Nespokoja.  (Dalje)

Jutros sam, ničim izazvana, podigla jednog klinca dripca s mesta  u autobusu da bi sela trudnica.

I naravno, pitala  sve te mulce okolo kako ih nije sramota da se prave blesavi?

Šta su mislili, da je ujelo nesto za stomak, iskočila joj bubuljica?

Ebale ih nalepnice "prednost trudnicama" kad ničemu ne služe. ...

Nek me neko zaustavi molim vas...

U potpisu vašs Don Kihot :)))

p.s. 1 ne znam samo dokle će da me drži ovo ludilo.

p.s. 2 eto dokaza kako iz neceg ruzžnog - licemerni grozni deda koji mi je digo pritisak na sabajle ispadne nešto lepo - jedna trudnjačca je odmarala noge zahvaljujuci mom donkihotovskom ispadu u GSP-u.

Jutro, mamurno, ne od alkohola(na zalost, pustio snovi) vec umora koji me stigao posle maratonske proslave princezinog cetvrtog rodjendana. DvaJessedmice nema, pa nema, cekam je bar 20 minuta.

Kasnim.

Stustim se na sediste, torba, kesetine u krilu.

Prebiram po mislima - tekst, rokovi, pauza, pare, plata hoce, nece biti, idemo li negde za prvi maj, debeli mi ostao u suzama...

- Pa mogao bi da mi ustanes, stara sam, bole me noge - kresti mi nafrkana baba iznad glave.

Decko, neki kuler, ustaje i kaze joj - mojne baba te penzionerske fore, ustacu ali me ne gnjavi. Baba, u delirijumu zahvaljuje.

Iz nekog razloga autobus je bas danas prepun penzionera sa sumnjivim higijenskim navikama, i namunjenim facama, otuznim.

Penzija, ne jos?

Šta je onda, neki besplatni pregledi u gradu garant.

Ulazi deda, klima se, dusa mu u nosu.

Ozari ga osmeh, jer je ugledao poznanicu, onu kreštavu babu sto zadovoljno sedi.

Ona, fina, nudi mu da ustane.

On se femka.

- Ajde ustacu ti, vidis da nema niko mladji - opa, udara baba nisko, mislim se.

I prisecam svih onih scena kad sa stomakom do zuba ulazim, a svi zamišljeno gledaju kroz prozor, prave se blesavi, a naročito one klimakteričcne žzenturačce koje me kose pogledom - "jebala si se pa sta", i ja sam bila nekad trudna... A opet, ono moje .... kucno vaspitanje mi ne da da budem nepristojna, gruba, da budem skot.

Ustajem cutke, deda seda, sporo, staracki, bez hvala, naravno.

 I onda matorci ćcakulaju, ja priterana situacijom(zaboravih drage slusalice kod kućce) moram da slusam konverzaciju:

 - Idem poslom do grada, a ti? pita babac.

- I ja idem poslom, na Kalemegdan, veselo cvrkuce deda, i namiguje babi.

A ja lepo čujem kako mi izrastaju magareće ušsi... Nikad se, Linga nećeš opametiti...

  Zatekoh te razgolićenu,uspavanu

rasutu po dolini punoj prljave primisli.

Hladnoća se rasplinula po meni,

gadne reči teku, nabijene grešnim slutnjama.

O, zaboga, zar niko nije zgulio ružne tragove,

Sekundama merim rastojanja

izmedju Mog i Tvog sveta,

Ovog i Tog trenutka

koji nas deli.

Dva sveta ispunjavam

napupelom tišinom

što probija mi uši.

Ganjam suzu po sebi

stežem se nekako,

zbog sekundi koje još nismo potrošili.

Linga

Drhteći se stežem,

udaram 

bežim bezglavo,

natrčim na zid.

Gore-dole,

jurcam,

zovem

Boga nema!

Niotkuda spasa,

ni prozora čak.

Dole tvrdo,

Gore visoko,

i previše.

Trčim,

opet srećem zid.

Vazduh se rastaka

u plašljive reči

gubim ga...

Zid, opet.

Ne da mi da dišem.

Letim, nestajem

jedan, dva, tri, četiri, zida

Plafon.

Kutija.

Dole, tvrda zemlja, prah.

Posustajem, spremam se,

odustajem.

Opet zid.

Jure me izgubljeni moralni obziri,

sude mi.

A da li sam ljudožder ako pojedem sopstvene snove

medju jedan, dva, tri, četiri zida?

(C) Linga

Pssst! Ćuti!

 Ne daj da odzvanjanje

praznikavih reči

zveketom naruši

tek rođenu,

 savršenu tišinu.

 Pređi

Preko moga tela,

mojih uspona i padova.

 Ćutke.

Poljubi mi radosne zenice,

 što ne mogu da te se nagledaju.

Uđi

u moje zatomljene odaje,

 na prstima.

Poljubi mi nečujno,

 pola duše.

Zaboravi ključeve,

lozinke

teške reči,

bežanje od sebe.

 Ureži se

 u mene, silno,

manirom ratnika krstaša,

hajduka iz šume,

vojnika na odsustvu,

mornara koji prvi put plovi.

Spusti se kraj mene

 i samo ćuti.

 Dođi do daha, pa mi šapni

Da li nam je ovo trebalo?

 (C) Angelina Radulović

 Mlatim se ja, evo već tri godine sa jednom NGO  - osnivač, član, sad i neki vajni predsednik. Trudišs se da uradiš nešto za svoju i drugu decu, da ne žive u ovakvoj, fu.... držzavi, da ih ne gaze neki činovničići i ućutkuju gori od njih.

I trudimo se, izmedju ostalog da promovisemo dojenje, koje se u Srbiji drzi na jadnoj cifri od 15 odsto. I onda se neki glupson sa JAVNOG SERVISA seti da bi bilo dobro pustiti ovo kao senzaciju

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/14/Nauka/50734/Dojenje+štetno+posle+četiri+meseca?.html

Ej, živote, lutalico, za šta plaćam pretplatu....

a na TO mi kažemo OVO: (Dalje)

Sad te se ne sećam.

Tek izmaglica

nad mojom glavom

ili tihi lepet krila leptira,

dašak dodira

žene koje odavno nema.  (Dalje)

   - Mama, a kako zvezde lete ako nemaju krila? (Dalje)

Sačuvaj me,

Bože,

zlih jezika

Utabanih staza,

Osvetljene noći

I srećne ljubavi.

Ubiše čoveka u meni.

Tužna sam

otključam nekog i pustim suzu

Kad vidim njegovu prazninu.

Naričem nad živima

prizivajući tvoju smrt

kad ne mogu blizinu.  (Dalje)

    "...Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo. Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija - to je zbir svih nas. Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami..."

Z. Djindjić

   Ja, večiti mrgud i kritičar političke scene, onaj deda Mapetovac koji kritikuje sve i svja, nemam kome da skinem kapu u ovom nasem političkom brlogu. Barem ne poslednje 3 decenije dokle moje pamćenje seže. Ali, moje osećajno, intuitivno ja žali za čovekom koji je ovo rekao, koji je imao viziju i želju.

   Ne ulazim u leve, desne priče, pare, kamione, avione, mafiju i kliku, ekonomiju belu i sivu, sav taj galimatijas užasa... sto puta sam u žaru polemike istom njemu spominjala rodbinu bližu i dalju, ja mali čovek, s malim problemima u državi u velikim govnima. Ali, i posle toliko godina verujem da je jedini od cele te post komunisticke, a komunizmom zadojene klike zadriglih neradnika, lopovčina i kraduckivaca( termin napravljen uz pomoć Velimira zemljaka Ilića) i veštih opsenara rečima, koji se samo rotiraju i ritualno tapšu po ramenima, jedini on je imao šansu. Zato su ga ubili, ko psa.

   I više od toga što su bili aktuelnog predsednika Vlade, više od tog šoka boli to što je pucanj jasno stavio do znanja da će takve ideje u ovoj zemlji ostati manjina, da se neće rasejati i primiti na ovo tle, ma koliko ih zalivali. Nemaju, braćo i sestre gde da se prime.

ČEŽNJA


Iščekujem još,
ko kišu grumen zemlje,
dok se prži,
dah tvoj po obličju mom.
Gorim, buktinjom uz žar,
još netaknut,
neizrečen.

 (Dalje)