Bedno piskaralo

Ja nikada neću umreti

jer godinama već

ne postojim. (Dalje)

Kad se pomrače u tebi
i poslednje ideje,
zapahnut slepim iluzijama
tražićeš kompas,
utiraćeš put,
plakaće ti na ramenu
ogrešeni bivši sveci.
Tražićeš Boga
kog si davno ostavio,
ispljuvanog u nekom budžaku,
da izdahne, poput svih ljudi. (Dalje)

   

 

     Telefon zvrji poznatu melodiju, a dva para ruku me miluju, usnice me ljube.

     - Maaaama, mlekoo, crtani! Praktično tek svanulo a ja već umivam, oblačim, presvlačim, ljubim “mudljive” prstiće, grejem mleko, jurim pelenu, otimam se oko Pavlovićeve. Usput stavljam kafu, pristavljam ručak za Debeljka, ljubim muža puža za lep dan, ispraćam ćeru u vrtić...

      Kao na traci, trčim tamo, amo, na pola uha slušam vesti (jer moram da budem u toku, ko šta, gde, kako, zašto, svetska kriza, narkoman probao da se ubije, Beovizija, krađa para, roditeljski kasni...) hranim malo čedoviše, on pljuje okolo, neće kašu, oće mandarinu, trčim potirem, usput, dok se šminkam i oblačim. Čizmice, štiklice, suknjica, “biznis look” (uz strah da mi možda neka bebeća bljucka nije zalutala na majicu). Izlećem iz stana dok leteći razmenjujem uputstva s bebisiterkom...

    Autobus, gužvanje, miomirisi... Sluške i muzika spašavaju otupelosti pogleda i konverzacije. Izgubljeno vreme, utopljeno u velegradu, stojiš stešnjen, onečovečen, čekaš svoju stanicu.

    Na poslu gadne vesti, još gadnije face, čekaš da ti svane, pišeš, piskaraš, trčiš s događaja na dogadjaj, glumiš ludilo dok se autocenzurišeš. Sa svakim detetom nazaduješ po jedan korak u “karijeri”. Samo čekam da mi jedno jutro veliki šef dok budem ulazila kaže – ti, dugačka, ostaješ, ovde, na portirnici.

    Ako, tako mi i treba kad hoću da studiram, i još pravim decu s dobrim prolaznim vremenom – 2 komata za 3 godine :) Iz dana u dan samopouzdanje mi sve manje, ko i moja plata u evrima. Vec oko četiri cupkam da sto pre redakciji vidim ledja ne bih li trčala ko bez duse ili po malo veliko dete u vrtic, ili po malo malo da mi ne bude samo ceo dan dok ja crnčim.

   Pa onda 2 sata kvalitetno provedenog vremena(jer ako ga ne rodimo razni bla bla psiholozi ce nam ceo dan do podne nabijati osecaj krivice kako nismo dobri i posvećeni roditelji). Uz to naravno treba imati dobar, umereno kaloričan i izbalansiran ručak(ostaci ispiranja mozga o zdravom životu i ostalim glupostima koje zanemaraju da ćemo se hraniti zdravo, al padati mladi ko muve od stresa i brige), a deca moraju da se hrane zdravo, sto mora da bude postavljen s pažnjom i ukusom...

   Dok se igram s klincima, boga molim da mali patuljci dođu i operu sudove, sklone krš, spreme sve za novi radni dan, dok ja čitam priču za laku noć i glava mi pada od umora. A onda dok anđeli spavaju, ja opet ne znam gde ću pre – kuća mora da blista, ručak da se spremi, muž da se "podmiri"(inače će se žaliti nekakvom društvu za zaštitu nečega kako je zapostavljen u braku a kroz seksualni život mu se navatala paučina).

   Al to nije sve, ja bih malo i da vršljam po netu, da pročitam neku knjigu(mora se biti u toku jel te),da napisem ponešto, da opravdam epitet bednog piskarala i kad konačno supustim glavu na jastuk, neeee mooogu da zaspim. Od umora, od strepnje i griže savesti što nisam ovo bolje, ono lepše, ono tamo tananije, što nisam aždaja sa sedam glava i oktopod sa osam ari ruku...

   I onda, svako veće pomislim – drage dame, jebala nas emancipacija!!! Ako, same smo ovo tražile. I ne osećam se sigurno mnogo bolje i ispunjenije od moje babe što je nadnicom ishranila petoro i bolelo je uvo da li je neko ocenio kao uspešnu majku ili ženu od karijere. Ni u odnosu na one japi žene koje su rešile da grizu, vuku, da mlate lovu i neće da se bakću s dečijim guzicama i kakom, pogotovo ne istovremeno dok rade završni račun ili tekst u “dedlajnu”. Pa ni naspram onih koje su rešile da sede kući, čuvaju musavu dečicu i uživaju(ili živčane) u dečjoj ciki, dok još uvek u kućnoj haljini debelo iza podneva piju kafu s komšinicom i pretresaju lokalne afere.

   A ovako... ni tamo ni ovamo, nikom dobra, nikome odlična, ogrezla u griži savesti i mnogo bolja od onoga što drugi vide, jer se svuda dajem po parče, po mrvu od onoga što mogu i želim.

   Kažem ja, jbala nas emancipacija...

 

   Nadam se da je ovo moj blogerski povratak iz mrtvih. Nećete ovde mnogo sta pametno pročitati. Bedno piskaralo će da piskara.

   Ko pročita, pročtao je :) pre sam bila ovde, pa nestala, isparila... Evo me opet :)

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.