Bedno piskaralo

25 Feb, 2009

Da vam kažem nešto...

Generalna — Autor linga @ 12:49

   

 

     Telefon zvrji poznatu melodiju, a dva para ruku me miluju, usnice me ljube.

     - Maaaama, mlekoo, crtani! Praktično tek svanulo a ja već umivam, oblačim, presvlačim, ljubim “mudljive” prstiće, grejem mleko, jurim pelenu, otimam se oko Pavlovićeve. Usput stavljam kafu, pristavljam ručak za Debeljka, ljubim muža puža za lep dan, ispraćam ćeru u vrtić...

      Kao na traci, trčim tamo, amo, na pola uha slušam vesti (jer moram da budem u toku, ko šta, gde, kako, zašto, svetska kriza, narkoman probao da se ubije, Beovizija, krađa para, roditeljski kasni...) hranim malo čedoviše, on pljuje okolo, neće kašu, oće mandarinu, trčim potirem, usput, dok se šminkam i oblačim. Čizmice, štiklice, suknjica, “biznis look” (uz strah da mi možda neka bebeća bljucka nije zalutala na majicu). Izlećem iz stana dok leteći razmenjujem uputstva s bebisiterkom...

    Autobus, gužvanje, miomirisi... Sluške i muzika spašavaju otupelosti pogleda i konverzacije. Izgubljeno vreme, utopljeno u velegradu, stojiš stešnjen, onečovečen, čekaš svoju stanicu.

    Na poslu gadne vesti, još gadnije face, čekaš da ti svane, pišeš, piskaraš, trčiš s događaja na dogadjaj, glumiš ludilo dok se autocenzurišeš. Sa svakim detetom nazaduješ po jedan korak u “karijeri”. Samo čekam da mi jedno jutro veliki šef dok budem ulazila kaže – ti, dugačka, ostaješ, ovde, na portirnici.

    Ako, tako mi i treba kad hoću da studiram, i još pravim decu s dobrim prolaznim vremenom – 2 komata za 3 godine :) Iz dana u dan samopouzdanje mi sve manje, ko i moja plata u evrima. Vec oko četiri cupkam da sto pre redakciji vidim ledja ne bih li trčala ko bez duse ili po malo veliko dete u vrtic, ili po malo malo da mi ne bude samo ceo dan dok ja crnčim.

   Pa onda 2 sata kvalitetno provedenog vremena(jer ako ga ne rodimo razni bla bla psiholozi ce nam ceo dan do podne nabijati osecaj krivice kako nismo dobri i posvećeni roditelji). Uz to naravno treba imati dobar, umereno kaloričan i izbalansiran ručak(ostaci ispiranja mozga o zdravom životu i ostalim glupostima koje zanemaraju da ćemo se hraniti zdravo, al padati mladi ko muve od stresa i brige), a deca moraju da se hrane zdravo, sto mora da bude postavljen s pažnjom i ukusom...

   Dok se igram s klincima, boga molim da mali patuljci dođu i operu sudove, sklone krš, spreme sve za novi radni dan, dok ja čitam priču za laku noć i glava mi pada od umora. A onda dok anđeli spavaju, ja opet ne znam gde ću pre – kuća mora da blista, ručak da se spremi, muž da se "podmiri"(inače će se žaliti nekakvom društvu za zaštitu nečega kako je zapostavljen u braku a kroz seksualni život mu se navatala paučina).

   Al to nije sve, ja bih malo i da vršljam po netu, da pročitam neku knjigu(mora se biti u toku jel te),da napisem ponešto, da opravdam epitet bednog piskarala i kad konačno supustim glavu na jastuk, neeee mooogu da zaspim. Od umora, od strepnje i griže savesti što nisam ovo bolje, ono lepše, ono tamo tananije, što nisam aždaja sa sedam glava i oktopod sa osam ari ruku...

   I onda, svako veće pomislim – drage dame, jebala nas emancipacija!!! Ako, same smo ovo tražile. I ne osećam se sigurno mnogo bolje i ispunjenije od moje babe što je nadnicom ishranila petoro i bolelo je uvo da li je neko ocenio kao uspešnu majku ili ženu od karijere. Ni u odnosu na one japi žene koje su rešile da grizu, vuku, da mlate lovu i neće da se bakću s dečijim guzicama i kakom, pogotovo ne istovremeno dok rade završni račun ili tekst u “dedlajnu”. Pa ni naspram onih koje su rešile da sede kući, čuvaju musavu dečicu i uživaju(ili živčane) u dečjoj ciki, dok još uvek u kućnoj haljini debelo iza podneva piju kafu s komšinicom i pretresaju lokalne afere.

   A ovako... ni tamo ni ovamo, nikom dobra, nikome odlična, ogrezla u griži savesti i mnogo bolja od onoga što drugi vide, jer se svuda dajem po parče, po mrvu od onoga što mogu i želim.

   Kažem ja, jbala nas emancipacija...


Komentari

  1. ...same smo tražile, same smo dobile...osmehni se, nije to najgore!

    Autor sanjarenja56 — 25 Feb 2009, 13:04

  2. ...same smo tražile, same smo dobile...osmehni se, nije to najgore!

    Autor sanjarenja56 — 25 Feb 2009, 13:05

  3. Nije, ofkors, ali svaki dan bar 5 puta to pomislim... U stvari, muski su zajebali stvar, no o tome drugi put :)

    Autor Linga — 25 Feb 2009, 13:15

  4. meni je emancipacija nametnuta!
    pa uz malu pomoć preživeh.
    skoro sve što si opisala.
    sad čekam mušku emancipaciju.
    da vidim kako će podneti.
    Prijatno!

    Autor domacica — 25 Feb 2009, 13:33

  5. Kako, pocrkace vecina :)

    Autor Linga — 25 Feb 2009, 13:42

  6. emancipacija, a?
    dobra fora...
    :)))

    Autor suky — 25 Feb 2009, 14:16

  7. Dobar i nadasve istinit tekst.

    Konacno da citamo tvoj blog ponovo!!!

    Autor Marko Selaković — 01 Mar 2009, 09:32

  8. I ja tebi kazem sve to i jos toliko .... cekaj da ti deca dodju u pubertet....
    Ali mi jesmo jake, i jesmo zmajevi.... zato glavu gore... mozemo mi to!

    Autor casper — 01 Mar 2009, 09:42

  9. Kolega Marko iz tvog pera bas je kompliment :)

    Casper, ne kukam ja na decu, nego na emancipaciju ;) Pritom, da se razumemo, ovo je moj licni izbor, zato me i pece ponekad - sama pala, sama se ubila :)

    Autor linga — 01 Mar 2009, 09:44

  10. A ne, ne, ja bih promenila naočare! Pa kad legneš i izlistaš šta si sve taj dan uradila, kažeš sebi wow, bravo! Manje samokritike i očekivanja. Emancipacija nije robovanje, sem ako ga žena time ne napravi.
    Budi ponosna na sebe! Važno je da je to tvoj lični izbor, ne zaboravi da mnogi/e nemaju šansu da biraju.
    Iiii ako svakoga dana ne izdvojiš sat vremena samo za sebe, slobodno ga prekriži kao da ga nisi ni živela.
    PS i da se ne potpišem znala bi ko ti piše...:)

    Autor senka — 14 Mar 2009, 16:49

  11. E pa sencice, hitno mi iznajmi te tvoje ruzicaste naocare.
    I znala bih ko je, tako nepopravljih optimista nema mnogo :)

    Autor linga — 14 Mar 2009, 16:52


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.co.yu