Bedno piskaralo

Selidba je konačno gotova.

Bilo mi je lepo, ušuškano i ugodno ovde prethodih skoro godinu dana, sada je vreme da pticica odleti u svoje gnezdo  :)

Čekam vas na http://piskaralo.com

Poštovani čitaoci mog bloga, nadala sam se da će pauza u pisanju biti manja, ali se, očito precenih.

S obzirom da me nema daaanima, a da sam navikla da piskaram redovno, želim samo da Vas obavestim da me neće biti još neko vreme, jer sam u gužvi. Seldba u toku :)

Javljam Vam se čim se preselim.

Do čitanja

Vaše Bedno piskaralo.

    Poštovani čitaoci bloga "Bedno piskaralo", ekskluzivno imate priliku da vidite novi, neodoljivi kviz -  „Trenutak istine za T. V.(prim. autora - pogledajte poslednji pasus)“  (Dalje)

Još lelujam snena,
međ drvećem i mesečinom,
hvatam retke ptice s krilima

Tražim rečenice što lete
ne bi li uhvatila
korak sa senama.

Pršte i pište, jecaju
užareni osmesi
pod nogama mojim

Ludačke fraze
 izleću iz mene
i začas prhnu u nebo.

Odlete, slože se u pesmu.
A ja na mesečini
 iznova naučim da stojim

Za decom naričem,
što ih se tako
 besramno odričem.

Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k'o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

Svanuo je 6. oktobar.

A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.

Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?

Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa jo[ navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”

Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza(ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne skupštine dobili oktorisani ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li... A mi smo kuvani, baaš dugo.

Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove.  Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse... Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.

5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.

I ludela što nisam u real time revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5,6, 10 godina... Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

 slika odavde

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.

Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju. Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni. Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su "naši" a ko "njihovi", s kim (s čim) imaš posla.

Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

Da mi ne zameri ekipa s ovogodišnjeg BlogOpena, radovala sam se što jedan od mojih postova upade u ovogodišnji izbor za Blogopediju, nije da nisam. Samo me stisle obaveze, što poslovne, što roditeljske, što neka tuga i neizdrž povodom svega što se ovih dana dešavalo u Beogradu. Još sam uzela da čitam “Kolibu”, Vilijema Pol Janga, koja me je potpuno dotukla i odvukla od mile mi tastature.

Pobegla sam, priznajem iz stvarnog sveta, ovog mog stvarnog Beograda, jer ne mogu više da se davim u pitanjima, manje više istim koje sebi postavljam gotovo 20 godina. Zato sam se okrenula ovom izboru, koji su napravili momci iz Niša, ovogodišnji organizatori Blogopena 09, održanog 4. i 5. septembra 2009. godine.

I nekako sam baš prijatno iznenađena i zatečena da sam se našla u ovom malom, šarenolikom Balkanskom društvancetu. Ima tu svega, za svačiju dušu, i uživala sam čitajući. (Dalje)

Pre jedno 5 godina, kada reših da s mojom ljubavi pravim decu, ni slutila nisam da ću provereno da budem građanka drugog reda. Ma, gde drugog, 15 rupa na svirali! Da će u ovoj državi da me zajebava kako ko hoće. Svi ovi što i iz frižidera viču “BELA KUGA”, “SVE NAS JE MANJE”, "NESTAĆEMO", u stvari ih boli baš i za nas, našu demografsku sliku,  ni pišljiva cvonjka ne daju što si ti eto rešio da produžiš vrstu i staneš na rep toj "pošasti".

Jedna od većih gluposti koja me svaki put izvede iz takta je bezobrazno naplaćivanje ocu da prisustvuje rođenju sopstvenog deteta! Fiskalni račun čija slika danima kruži internetom, a koji dokazuje da je jedan srećni otac nesrećno iskeširao 200 eura da bi video kako SOPSTVENO dete kako dolazi na svet, uzdrmao je najpre blogere, pa medije, onlajn medije,  pa se priča raširila okolo. (Dalje)

      Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”. Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade  prilično ostrašćenih karaktera o  ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj - poželela sam da sam  bar na kratko  - Nemica.

      O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg "ispiranja mozga" partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.

       Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava  da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. "patriota" ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj? (Dalje)

     ... "Jadna deca, oni nemaju papir pa pišu ovde, jel da mama? " ... moja četvorogodišnja kćerka dok prolazimo pored zida išaranog grafitima.  Osmeh i potvrdno klimanje glavom, tek kasnije ću joj objasniti da ljudi moraju da se izraze, nije bitno da li je papir, zid ili možda blog :)

   ***

    Pitam moju kćerku šta  želi da bude kad poraste.

    - Šišarka, mama - odgovara ushićeno.

    - Štaa?

   - Pa, šišarka da češljam i šišam ljude.

   Dečiji um nema zidove, ne pravi lažne prepreke. Ako ne zna reč, izmisliće je!

    Ne znam da li je sledeća priča urbana legenda ili ne. Nije ni bitno, savršeno oslikava kako stoje stvari. Čula sam je ovde, na Tihomirovom blogu, slušajući sjajno predavanje Sir Teda Robinsona o važnosti dečje kreativnosti  i opasnosti da će se ona uništiti školovanjem. Dugo sam bila pod utiskom onog što je pričao.

    Deca crtaju. Kada je došao momenat da kažu šta su nacrtali, jedna devočica kaže "ovo je Bog".

    Učiteljica joj kaže - Ali, mi ne znamo kako izgleda Bog. 

     - Sada znate - odbrusi joj devojčica. 

   * Čini mi se, najsrećniji su ljudi koji sačuvaju dete u sebi. Makar deo. Volela bih da sam i ja sačuvala malo više te magije u sebi.

... našem medijskom brlogu.

Usvojen je.  

1.       Nismo ni sumnjali da će da bude drugačije, čak i kada su na sva zvona pojedini govorili kako neće glasati za ovakav zakon jer “od njih sve zavisi”. Pa, kako će glasati, ali da se usvoje tri amandmana na kojima eto, oni veoma insistiraju na Evropskom putu Srbije i koji će ovaj “skarabudžen”  i  našvrljekan zakon napraviti proevropskim, demokratskim. Pa su onda pristali i na jednu kosku u vidu amandmana bačenu tačno na vreme.  Zar ste sumnjali da su zakoni  na ovako smešan način predmet političke trgovine u nas? To je prva tužna činjenica.

 (Dalje)

       Uživanje u svetu blogova  je poput odvođenja deteta u ooogromnu prodavnicu punu slatkiša, od kojih ne zna koji pre da odabere, pa trčkara od jedne do druge gomile. Za poslednjih 5 godina više puta sam otkrivala tu čarobnu šumu i uz velike pauze izazvane privatnim rezovima u životu, ponovo u nju zalazila. A ključ hodanja kroz šumu je valjda, izabrati drveće koje vas inspiriše, koje želite u svom dvoruštu, da vam pravi hlad dok uživate u jutranjoj kafi :) (Dalje)

Svakodnevne vesti o nesrećama, poplavama,  požarima, padovima aviona, osim što me pogode (premda nastojim da se čuvam od pomalo uludog prosipanja emocija za ljudima koje ni ne poznajem, niti ću ih ih sresti) onako ljudski, neretko rasplaču(epizode s čitanjem novina i plakanjem u busu, dok se vraćam s posla postale su sasvim uobičajena slika putnicima buseva 27 i 27a koji voze u prestoničko radničko naselje), naterale su me da se  zamislim.  (Dalje)

       Počelo je život kao tačka. Slučajno si otkrila si da postoji. Pulsirajuća, prisutna, žiži. Kao želja, potreba. Onda je, hranjena nadom i zalivana strepnjom tačkica počela da raste. Želiš joj sve najbolje, da je čuvaš i maziš, izvedeš na pravi put, da poraste, da je vole. Voliš je već, iznenađuješ samu sebe.
       Onda krene da se meškolji. Kao lahor vetra ili prskanje balona od sapunice. Javlja se, daje do znanja da je tu u tebi, da raste. Unutra je, smestila se udobno. (Dalje)

U surovoj borbi za novi mandat i udobnost koje sa sobom nose fotelje(nevezano za geografsku teritoriju očigledno), ženama političarkama predstoji “rovovska borba” prsa u prsa.

 (Dalje)

Objavili su neki štampani mediji vest kako novinari na sajtu Udruženja novinara Srbije mogu da potpišu online peticiju protiv usvajanja amandmana na  Zakon o informisanju , u javnosti već okarakterisanih kao problematičnih i restriktivnih po moje napaćene kolege.  

 (Dalje)

ovo je pismo izvinjenja, "dragi dnevniče" mojih volonterskih aktivnosti, koje su onomad pred Četvrto obeležavanje Svetske nedelje dojenja u Srbiji zamalo rezultirale multiplim nervnim slomovima organizatora.

Grupi ljudi, koja je, mogu to posle četiri godine da tvrdim vrlo slična meni – previše radoznala, brbljiva, bučna i drčna, u ponečem vešta, a pre svega s gadnim viškom entuzijazma, solidnim naramkom naivnosti i želje.

Smatram ih istinskim prijateljima, saborcima, pripadnicima vrste koja se malo teže može sresti na ovim prostorima - mladi, pametni, uspešni ljudi koji svoje slobodno vreme(mnoogo slobodnog vremena, nekada je to ravno kuluku, prim. aut.) troše na nešto što je vrlo teško opisati u jednoj rečenici.

 (Dalje)

 Ili - Dojenje u kriznim situacijama, Da li ste spremni?

Dragi prijatelji, kolege, virtuelni drugari, drage mame, tate, svi Vi koji podržavate dojenje(čak i Vi koji ste protiv,  takvima najviše volim da diskutujem :), slučajni prolaznici koji nabasate na ovaj blog, Bedno piskaralo Vas poziva  (Dalje)

Upala sam nesmotreno u zamku tu

ludilo mračnog dugog hodnika,

trčala sam obezglavljeno,

od zida do zida,

tumarala po pomrčini jedra,

zdrava i pomalo izgubljena.  (Dalje)