General(izacija)
Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”. Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade prilično ostrašćenih karaktera o ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj - poželela sam da sam bar na kratko - Nemica.
O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg "ispiranja mozga" partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.
Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. "patriota" ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj? (Dalje)
