Bedno piskaralo

02 Jun, 2009

Priče zbog kojih vredi piskarati

Iluzije novinarstva — Autor linga @ 10:06

 Pomenuh pre neki dan,  ovde da nije baš totalno izgubljeno ako si nekim slučajem bedno piskaralo. Svakodnevica zanata, mali obični izveštaji, vesti, rutina, borba sa cenzurom, uredničkim hirovima, ma kako izgledalo novinaru početniku, imaju svoju nagradu. Šlag na torti. Ma, jagodu na vrhu šlaga. Ona dolazi retko, nekome nikada, ali ako dođe, izaziva u vama takav adrenalinski skok, da vas drži danima, i daje smisao onom što radite.

Svaki dan, sa svakim udarcem po tastaturi  vi znate da se iluzije novinarstva ostavljaju pred vratima redakcija. Da slova, ma kako napisana, koliko duše i znanja uneto u njih, na žalost, ne menjaju svet. Da, mediji jesu danas jako moćni, vrše ogroman uticaj na javno mnjenje, modeliraju donekle ukus i stav ciljne javnosti. Ali, konci su u rukama onih koji ne drže tastature, a novinari se osećaju kao lutke, kojima tek neki neimenovani duhovi pokreću ruke, kao u lutkarskoj predstavi.

Srećom, postoje dani kada vredi biti piskaralo.Premda nekada omalovažavana kao „soft“ novinarstvo i podilaženje emocijama čitalaca, prava human interest story  kada dotakne, ili još bolje, kada ima efekta, čini novinara hroničarem stvarnosti i daje „bednom piskaralu“ smisao.Ko prati dnevnu štampu, mogao je danima da čita zanimljivu priču mog kolege i zemljaka Čačanina Vlade Ilića o Velinki, bebi, ostavljenoj pre 33 godine u autobusu. A mogao je i u nastavcima, da prati  razrešenje misterije, koju su pražljivo pratili akteri i čitaoci.

I mada, nekome možda liči na  ovde toliko omrznutu špansku seriju, jer , fakat, ima sve elemente zapleta, zlehudu sudbinu, traganje, zamenu identiteta, neočekivan rasplet, priča o Velinki je mnogo više od toga. Zahvaljujući baš „bednim piskaralima“, ova ljudska priča, gde ništa nije crno belo dobila je svoj „happy and“.  Jedna žena je posle mnogo godina otkrila svoj pravi identitet, svoje ime i poreklo. I ne samo to. Videli smo da i danas, kao i pre tri desecnije, Centri za socijalni rad rade traljavo, masovno se prave greške, dokumentacija nam je smehotresna, a ljudi vrlo lako mogu da se „zagube“ u njoj. Eto, nekada je baš divno biti „bedno piskaralo“. Znaš da si usrećio bar jednu osobu, dovoljno je.


Komentari

  1. "Svaki dan, sa svakim udarcem po tastaturi vi znate da se iluzije novinarstva ostavljaju pred vratima redakcija."

    to mi sve oduvek cinilo...

    Autor smile — 03 Jun 2009, 00:32

  2. Smile, pa rekoh, tako je, uglavnom.
    Srecom, ima i izuzetaka, koji daju snagu za borbu sa iluzijama, do sledeceg izuzetka.
    Ili dok ti ne pukne film, pa odes u neku drugu profesiju. Kazu da je novinarstvo divno, ako se napusti na vreme...

    Autor linga — 03 Jun 2009, 00:53

  3. Rijedak primjer kad su novinari korisni. A ti, bedno piskaralo, nemoj odustajati od ovog pisanja ovdje. Lijepo je znati da si tu negdje.

    Autor Mladi luk — 03 Jun 2009, 03:51

  4. Ako usrećiš jednu osobu pisanjem, dovoljno je. A ti pišeš tako (uz svu cenzuru koja je izgleda neminovna pojava) da ćeš sigurno usrećiti mnogo njih.

    Autor sanjarenja56 — 03 Jun 2009, 07:52

  5. @Mladi luk, hvala ti, znam da odavno pratis razvojni put bednog piskarala :)
    @ Sanjarenja56, dovoljno.
    Hvla ti, lepe reci.

    Autor linga — 03 Jun 2009, 08:00

  6. još jednom bednom piskaralu, novinaru, ovim tekstom ulila si nadu da piskaranja ne moraju da budu bedna :).
    pozdrav!

    Autor gordanuska — 20 Jun 2009, 21:58

  7. Sa pisanjem nikad ne znamo na čemu smo. Samo je jedno sigurno, a to je da napisano ostaje. I traje.

    Autor Vida Nenadic — 07 Jul 2009, 08:28

  8. @Gordanuska, hvala veliko od bednog piskarala :)

    Autor linga — 07 Jul 2009, 09:01

  9. @Vido, nekako ne bih ja stavljala u istu ravan novinarstvo i pisanje. Osim u jednom - i jedno i drugo ima sjajne primerke i ima zanatlije.

    Autor linga — 07 Jul 2009, 10:45


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.co.yu